Bioetika kroz film

Film, sedma i kao takva jedna od najmlađih od svih umetnosti, a ipak umetnost koja je stekla epitet univerzalne. Univerzalna zato što u sebi spaja izražajna sredstva svih prethodnih umetnosti (sliku, zvuk, pokret, jezik, prostor) i zahvaljujući ovom spoju film nama kao gledaocima pruža jedinstveni emocionalni doživaljaj prikazane priče. Isto tako on je omogućio razvoj filma u jednu od najboljih platformi za upoznavanje šire publike sa različitim idejama i konceptima, za predstavljanje i istraživanje novih ideja ili možda izazivanje i pobijanje starih, kako je ovo tačno za filozofiju u celini tako je i tačno i za bioetiku. Sa ovim na umu Vam prikazujemo ovu listu filmova, sa njihovim kratkim analizama, kroz koju možete da se upoznate sa širokim spektrom pitanja kojima se bioetika bavi.

Gattaca (1997)

Režija: Endrju Nikol

Uloge: Itan Hok, Uma Turman, Džud Lo

Sinopsis: U bliskoj budućnosti, gde je putovanje do drugih planeta savladano, Vinsent Frimen želi da postane jedan od odabrane nekolicine koji će otputovati do Saturnovog meseca Titana. U društvu koje karakterišu genetske modifikacije i opsednutost savršenstvom Vinsentova urodjena srčana mana ga je osudila na uvrštavanje u nižu klasu ljudi koji su nepodobni za sve do najobičnijih manuelnih poslova. Da bi ostvario svoj san Vinsent preuzima identitet genetski savršenog Džeroma, ali sve godine Vinsentovog rada, planiranja i pretvaranja bi mogle da propadnu i prevara da bude otkrivena usled neplanirane policijske istrage.

Резултат слика за gattaca

Bioetički ugao: Zanimljivo je da je jedan film koji je pre dve godine proslavio svoje punoletstvo daleko aktuelniji danas nego što je bio u trenutku kad je nastao. Iako je osnovno pitanje ovog filma- Na koji način će ovladavanje tehologijom genetske manilpulacije uticati na naše društvo bilo aktuelno kod teoretičara i naučnika daleko ranije nego što je ovaj film izašao, a naročito u samom tom periodu (ovaj film je nastao kao reakcija na tada aktuelni projekat mapiranja ljudskog genoma) ipak su debate i dileme koje su se uporno javljale primarno bile na nivou teorija i hipoteza. Danas novi razvoji tehnologija prete da ta ista pitanja presele iz ravni pretpostavki u oblast primenjene etike. Ovde pre svega mislimo na razvoj CRISPR tehnologije manipulacije genima. Iako je ova tehnologija trenutno ograničena na različite laboratorije neminovno je da će jednog dana ona postati opšte dostupna. Obzirom na ovo, film koji pokreće mnoga pitanja na ovu temu kao što su: “šta definiše indetitet individue genetika ili sama ličnost i akcije; na koji način će se gledati na nesavršenosti u društvu u kome je savršenstvo na dohvat ruke; do koje mere ova tehnologija može da definiše jedno društvo“ i mnoga druga, možda vredi pogledati.

The Island (2005)

Režija: Majkl Bej

Uloge: Juan Mekgregor, Skarlet Johanson, Šon Bin

Sinopsis: Linkon (Mekgregor) i Džordan (Skarlet Johanson) su prijatelji koji žive u jednom zatvorenom društvu, godina je 2019., i oni kao i svi ostali članovi društva se nadaju da će dobiti na lutriji gde je glavna nagrada odlazak na rajsko ostrvo, jedno od retkih koje je ostalo netaknuto posle katastrofe koja je kontaminirala veći deo sveta. Džordan dobija lutriju, ali Linkon otkriva strašnu istinu, ostrvo i ne postoji, cela lutrija je farsa, čak ni oni nisu stvarni, već su samo kopije, uzgajani ne bi li njihovim orginalima obezbedili rezervni set organa. Sada je na njima da pobegnu i da otkriju ovu istinu svetu.

Резултат слика за the island (2005) movie

Bioetički ugao: „Ostrvo“ sigurno jeste jedan od boljih akcionih filmova za period kada je izašao, ali isto tako on ne može da se svede samo na ovu kategoriju. On spada u relativno retku grupu filmova koji su uspeli da nadju ravnotežu izmedju ideja koje teže da predstave i akcije a ideje kojima se ovaj film bavi i jesu glavni razlog zbog kojeg smo rešili da ga uvrstimo u ovu listu.

Na koji način jedno društvo može da iskoristi i inkorporira tehnologiju ljudskog kloniranja, koji bi položaj novoostvoreni klonovi imali u njemu, kakav bi bio odnos izmedju orginala i njegovog klona su neka od centralnih pitanja koja se ovde istražuju. Odgovori koje nam film pruža su daleko od idiličnih (više puta kroz film klonovi se opisuju kao stvari, proizvodi, lažni ljudi lišeni svesti i emocija koji se odbacuju onog trenutka kada ispune svoju svrhu, ovaj odnos je naročito vidljiv u scenama sa Šonom Binom, koji u filmu igra njihovog kreatora kao i u trenutku susreta Linkona sa svojim orginalom koji ne može da prevaziđe ovaj stav i pored lične interakcije koju je ostvario sa njim). Pored ljudskog kloniranja, kroz film su prisutne i druga etička pitanja poput korporativne, medicinske etike i transplatacije organa. Iako ona mogu da se označe kao sporedne teme (ne istražuju se direktno) to nikako ne umanjuje njihov značaj jer one obezbeđuju kontekst primene tehnologije kloniranja tj. one su direktno definisale način na koji se ova tehnologija primenjuje, a nažalost vrednosti iskazane u okviru ovih etičkih pitanja se ne razlikuju u velikoj meri od mnogih vrednosti prisutnih u našim društvima danas.

Her (2013)

Režija: Spajk Džons

Uloge: Hoakin Finiks, Ejmi Adams, Skarlet Džohanson

Резултат слика за her 2013 movie

Sinopsis: Teodor Tombly (Hoakin Finiks) je profesionalni pisac ličnih pisama za ljude koji ne umeju sami da se izraze. On je usamljenik sa malo prijatelja i trenutno prolazi kroz težak period u životu zbog razvoda sa svojom ženom (Runi Mara). Zbog toga on rešava da kupi novi operativni sistem, prvi OS sa veštačkom inteligencijom dizajniran sa sposobnošću adaptacije i samousavršavanja. Samanta (Skarlet Džohanson), ime OS, vrlo brzo postaje više od asistenta ili alatke, ona postaje Teodorov prijatelj i poverenik, neko ko ga teši kad je usamljen i ko sa njim deli mnoge avanture. Vremenom se između njih rađa ljubav, ali je to ljubav opterećena nemogućnošću za fizičkim kontaktom i Teodorovim sumnjama.

Bioetički ugao: Ovaj film nam pruža jednu poprilično jedinstvenu perspektivu na ulogu veštačke inteligencije u društvu. Autor kao podlogu za priču uzima jednu od osnovnih modernih boljki razvijenog društva a to je usamljenost, izolovanost pojedinca. Sa ovim shvatanjima o modernom društvu ste sigurno i sami upoznati, jer ipak u svim vidovima medija su više nego česte izjave poput „epidemije usamljenosti“, „danas smo povezani više nego ikada pre, ali smo i pored toga usamljeniji nego ikad pre“ itd. Ono što je ovde specifično je to što nam autor prezentuje ideju veštačke inteligencije kao rešenja ove „epidemije“, kao načina ispunjavanja nama urođenih potreba za društvom, poštovanjem, povezanošću. On nam predstavlja jedno društvo u kom personalne V.I. imaju ulogu prijatelja, poverenika pa čak i ljubavnika. Ostaje pitanje koliko od toga može da bude stvarno ukoliko smo iste dizajnirali da ispunjavaju našu svaku potrebu. To jedinstveno gledište postavlja mnoga nova pitanja.

Еx Machina (2014)

Režija: Aleks Garland

Uloge: Alicija Vikander, Oskar Ajzak, Donal Glison

Sinopsis: Kaleb, 26-godišnji programer, osvaja prvo mesto na takmičenju i dobija pravo da provede nedelju dana sa Nejtanom, povučenim genijem i direktorom kompanije u kojoj radi, ali po svom dolasku na Nejtanovo imanje shvata da je u stvari izabran da učestvuje u testiranju prve prave veštačke inteligenicije.

Bioetička pitanja: Mogli bismo reći da je ovaj film po nekim shvatanjima potpuna suprotnost od prethodnog iako se bave istom tematikom. Dok prethodni film polazi od osnovne pretpostavke V,I. kao nosioca ljudskih emocija, ovaj film polazi od dijametrično suprotnog stanovišta: „Da li je uopšte moguće govoriti o emocijama u kontekstu veštačke inteligencije?“ ili “Da li je moguće naučiti robota da oseća”? Mogli bismo da dodamo da je ovo dosta tradicionalnije shvatanje ili možda strah kada se razmišlja na ovu temu. Sigurno je za androida (robota koji nalikuje čoveku, ne platforma za mobilne) lako da nauči sve činjenice vezane za emocije, da nauči da imitira ponašanja, pokrete ili čak izraze lica koji se veziju za neku emociju, ali da li on ta osećanja stvarno i doživljava ili ne i da li bismo mi uopšte znali da prepoznamo razliku izmedju ova dva i kako i ukoliko je odgovor na bilo koje od ovih pitanja negativan koje su posledice stvaranja ovakve inteligencije? Ono što je karakteristično za filmove koji se bave pitanjima novih tehnologija i posledicama njihove primene je da svoju inspiraciju često nalaze u aktuelnim dešavanjima i najnovijim pomacima u nauci i tehnologiji. Ovaj film nije izuzetak, jasne paralele mogu da se povuku izmedju fiktivne „Blue Book“ kompanije u filmu i našeg sveprisutnog Gugla sa njegovim „Deep Mind“ projektom veštačke inteligencije ili isto tako izmedju osnivača ove kompanije i Ilona Maska, osnivača Tesle, sa sopstvenim projektom „OpenAI“. Neverovatno zvuči podatak da je film koji je toliko hvaljen i od publike i od kritičara Garlandov rediteljski prvenac.

Резултат слика за ex machina 2014 movie

 .

You don’t know Jack (2010)

Režija: Beri Levinson

Uloge: Al Paćino, Džon Gudman, Brenda Vakaro

Sinopsis: Zasnovano na istinitoj priči, film prati život i rad doktora Džeka Kevorkijana, poznatog i kao doktor Smrt, tokom 90-tih godina kada se suprostavio zakonu u Mičigenu o zabrani asistiranom samoubistvu terminalno bolesnih.

Резултат слика за you don't know jack

Bioetički ugao: Kao što je rečeno film nam predstavlja lekara koji se devedestih borio za pravo na aktivnu eutanaziju ili asistirano samoubistvo. Ono što je ovde bitno razumeti je da postoji razlika izmedju voljne i aktivne eutanazije. Voljna eutanazija podrazumeva odbijanje tretmana od strane bolesnika sa ciljem okončanja svog života i zasniva se na ideji da je odrasla osoba koja je adekvatno informisana sposobna da ovakvu odluku i donese. Aktivna eutanazija podrazumeva okončanje života, najčešće, putem nekog vida smrtonosne injekcije. Ona podrazumeva odredjenu ulogu lekara i zato je znatno kontroverznija u odnosu na prvu, ona se pre svega kosi sa mnogim ustanovljenim moralnim i etičkim stavovima, a pored toga pokreće i neka pravna pitanja. Kako ideja o apsolutnoj svetosti života može da se usaglasi sa ovom praksom, zar život ne treba da se očuva bez obzira na okolnosti, da li lekar prihvatanjem ove ideje odbacuje principe svoje profesije, kako ovo opravdati u odnosu na Hipokratovu zaklevu i pitanje sa mnogo neposrednijim posledicama da li može da se povuče linija distinkcije izmedju ovog vida eutanazije i ubistva? Eutanazija jeste kontroverzno pitanje, treba istaći da je ona zabranjena u velikom broju zemalja, oko kojeg se vode mnogobrojne debate, sa različitim argumentima i kontra-argumentima na obe strane, većinu istih možete naći u ovom filmu.

Equilibrium (2002)

Režija: Kurt Vimer

Uloge: Kristijan Bejl, Šon Bin, Emili Votson

Sinopsis: U svetu nakon III svetskog rata je konačno zavladao mir, ali ovaj mir je skupo plaćen, a cena su bile ljudske emocije. Nakon rata je rešeno da su emocije uzrok ljudske nesloge, ratova i patnje i da bi se čovečanstvo oslobodilo neophodno je da iste ostrani, što je i omogućeno sa otkrićem Prozijuma, leka koji umrtvljuje čovekova osećanja. Danas ljudi žive u totalitarističkom društvu u kom se emocije zločin kažnjiv smrću, ali kada Jon Preston (Bejl), član elitne klase inkvizitora, jednog dana propusti svoju dozu prozijuma on počinje da preispituje državu kojoj je do tad verno služio i da se pita da li društvo koje su stvorili vredno žrtve koju su napravili.

Сродна слика

Bioetički ugao: “Orvelova „1984“ samo sa mnogo više pucnjave” možda i nije loš opis ovog filma. Sličnosti sigurno ima, u oba sveta imamo Velikog brata i totalitarne režime koji teže da svoje građane drže u stanju potčinjenosti ,žrtvovanje individualnosti zarad opšteg progresa, a i Orvelova knjiga jeste poslužila kao jedna od inspiracija pri nastanku filma. Ono što je jedinstveno u ovoj priči je način na koji se potčinjenost i postiže, jer to nije primarno kroz oslanjanje na spoljašnju priliku već putem ograničavanja slobodne volje kroz hemijsko potiskivanje emocija, a sve zarad, kako nam i sam Veliki Brat kaže postizanja mira i stabilnosti. Logika je tu prilično jednostavna, rat je posledica agresivnosti ljudi a zarad sprečavanja istog neophdno je ukloniti agresivnost, ukoliko to znači žrtvovati i onaj pozitvan deo emotvnog spektra onda je to neophodno i uraditi ili cilj opravdava sredstvo, ukoliko je cilj dovoljno značajan nijedna žrtva nije prevelika. Film ima dobru glumačku ekipu koju predvodi Bejl, odlično koreografisane akcione scene i solidan prikaz posledica koje bi odsustvo emocija imalo na društvo i samo uzimajući ovo u obzir njega bi trebalo pogledati, čak iako samu premisu filma vidite kao previše neverovatnu, ali pre nego što tu odluku doneste treba uzeti u obzir da dileme koje postavlja upotreba prozijuma u filmu nisu toliko daleko od stvarnosti. Možemo da uzmemo primer oksitocina, hormona koji se naše telo prirodno luči, a za koji se pokazalo da dodatno unošenje u organizam, na primer putem nazalnog spreja, dovodi do pojačavanja različitih prosocijalnih osećanja poput poverenja, empatije, kao i do smanjivanja stresa i straha. Trenutno je aktuelna debata oko opravdanosti korišćenja istog kao sredstva za moralno poboljšavanje pojedinaca (poput osuđivanih kriminalaca) ili možda čitavih populacija.

If these walls could talk (1996)

Režija: Šer, Nensi Savoka

Uloge: Demi Mur, Širli Najt, Ketrin Kiner

Sinopsis: Film nas upozanje sa izazovima koji prate pitanje abortusa. Prateći priče tri žene mi se upoznajemo sa teškoćama i moralnim krizama sa kojima su morale da se suoče kao posledicom njihove odluke.

Резултат слика за if these walls could talk 1996 movie

Bioetički ugao: Ovaj film predstavlja odličnu studiju koja nas upoznaje sa temom abortusa sa različitih tačka gledišta. S obzirom da radnja filma obuhvata period od 40 godina, razvija se jedna celovita slika o odnosu društva prema ovom pitanju i kako se vremenom on menjao, od zakonskih zabrana 50-tih do otvorenih klinika 90-tih. Sa druge strane, film nam veoma uspešno prikazuje kakav uticaj neplanirana trudnoća i posledični abortus mogu da imaju na samu ženu koja kroz sve ovo prolazi, na koje teškoće su žene nailazile usred zakonskih zabrana, koji su to uslovi koji dovode do donošenja ove odluke, kako se žene iz različitih sredina, u različitim periodima svojih života i sa različitm sistemom vrednosti suočavaju sa mogućnošću abortusa, kako ovo utiče na njihove bližnje. Jedan od boljih filmova za one koji žele da se upoznaju sa ovom tematikom.

Autor:     Stefan Vučićević

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s